Марина Хјусон (Благојевић) је дoктор социологије и научна саветница у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду. Била је председница Социолошког друштва Србије (1992‒1996), а сада је председница Секције за феминистичка истраживања тог удружења. Међународно је призната научница у области женских и родних студија и међународна експерткиња за родне политике. Њен академски рад укључује држање наставе на различитим унивезитетима у региону (Србија, Црна Гора, Босна и Херзеговина) и у страним земљама (САД, Мађарска, Немачка, Аустрија), као и предавања по позиву широм Европе. Године 2003. написала је студију „Друштвени положај жена на Балкану” за Европски парламент, која је обухватила десет земаља и послужила као основа за израду Резолуције о побољшању положаја жена на Балкану. У 2004. години била је експерткиња Европске комсије за питање науке и научница у Источној Европи и коуредница Enwise извештаја, који је преведен на све језике у ЕУ. Као експерткиња радила је и за UNDP, IFAD, UNSAID, UNIFEM, UNWOMEN, као и за различите владе у региону Балкана и Источне Европе. Године 2014. била је ангажована од Европске комисије да уради прву студију о положају жена у једној земљи која се налази на путу европског проширења, и то за БиХ. Радила је као консултанткиња и истраживачица у петнаестак земаља, укључујући Украјину, Молдавију, БиХ, Азербејџан, Јерменију, Црну Гору, Мађарску итд.

Као истраживачица, руководила је истраживањима у широком сплету различитих друштвених тема: друштвене неједнакости, друштвена стратификација, социјална демографија, жене у професијама, жене у науци, жене на селу, миграције, свакидашњи живот, производња знања, транснационализација, глобализација, критичке студије маскулинитета. Објављивала је на различитим језицима, и има велики број научних публикација. Њене књиге укључују следеће наслове: Фертилитет и родитељство у Србији 90-их; (1998), Миграције Срба и Црногораца са Косова и Метохије (1989), Жене изван круга: професија и породица (1992), Превише одговорности, а премало подршке: сами родитељи на Западном Балкану (2015); Полупериферија и род: побуна контекста (2015), Knowledge Production at the Semiperiphery: A Gender Perspective (2009), Сутра је било јуче; прилог друштвеној историји жена у Југославији у другој половини 20. века (2015). Такође, у региону је радила истраживања под називом Родни барометар и објавила три књиге за три земље у региону (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина). У Србији је објављен Родни барометар Србија 202: развој и сквакодневни живот из родне перспективе. Коуредница је књиге Transnational Men: Beyond, Between and Within the Nations (2013, Routledge) (заједно са Џефом Хераном и Катерине Харисон). Тренутно припрема књигу The Unsustainable Institutions of Men: Gender Power and the Contradictions of Transnational Dispersed Centers (коауторство са Џефом Хеарном и Ернестом Васкезом дел Агуилом, 2018, Routledge), као и своју нову књигу ‒ Мушкарци у Србији: друга страна родне не/равноправности (излази у септембру 2017). У свом академском раду се тренутно концентрше на питања транснационализације, глобализације, производње знања и родности. У својим радовима у последњих десетак година развија социолошки концепт „полупериферије” и „теорију полупериферијалности” са намером да подржи дубље разумевање глобалног развоја и положаја различитих друштава, као и последично, њихове интерне динамике развоја.

Следећи своја дубока уверења да знање и јавне политике засноване на знању и истраживањима треба да подржавају рационалну и прогресивну друштвену промену, национално и транснационално, посветила је пуно свог времена и енергије активизму и друштвеној иновацији. Била је једна од лидерки женског покрета у Србији у 90-им, и једна од кооснивачица Женске странке (ЖЕСТ-а, 1990), која је имала антиратни и социјалдемократски програм. Једна је од иницијаторки (под вођством Анђелке Милић, и заједно са Жараном Папић) увођења првог курса женских и родних студија на Филозофском факултету у Београду, који је уједно био и први такав курс у бившим постсоцијалистичким земљама. Такође, једна је од кооснивачица Центра за женске студије у Београду 1992. године, који је био први такав центар у постсоцијалистичкој Европи и била је чланица Управног одбора овог Центра (1992‒1998). Иницирала је и организовала Прву посткомунистичку конфернецију у Београду, 1994. године, под називом „What Can We do for Ourselves?” („Шта можемо саме за себе да урадимо?”). Била је ангажована као мировна активисткиња од почетка 90-их година и била је једна од оснивачица Београдског круга независних интелектуалаца (1991). Била је и кооснивачица фондације Демократски центар и иницијаторка прве конференције посвећене ратним избеглицама у Србији (под називом: Избеглице и шта са нама?), као и иницијаторка за стварање Првог програма интеграције избеглица у Србији (1998). Године 1998. иницирала је и организовала Први форум невладиних организација у Србији који је окупио више од 300 невладиних организација, и снажно допринео ширењу антимилошевићевског покрета у Србији. У 2003. години иницирала је и организовала Прву конференцију параламентарки Југоисточне Европе (European Enlargement, Globalization and Women – From Victims to Agents of Change, Будва, Монтенегро). У последњих десетак година била је посебно ангажована на побољшању положаја жена на селу и радила је истраживања у Војводини и у Републици Српској, која су послужила као основа за стварање референтних стратегија за побољшање положаја жена из руралних подручја. За свој рад на пољу економског оснаживања жена добила је награду Војводине за родну равноправност (2013), као и TIAW World of Difference100 Awards (the International Alliance of Women, based in Washington) за њен рад на економском оснаживању жена у посткомунистичком свету. Уовој фази интелектуалног и политичког развоја више је оријентисана ка „активизму кроз стварање знања” , што значи стварњу знања које може да подржи адекватну интервенцију у социјалну реалност, на начин који ће повећати добробит највећег броја људи, како у Србији, тако и транснационално.

На крају, у свом напору да комуницира са широм јавношћу у улози „јавног интелектуалца”, од почетка 2017. године почела је са објављивањем колумне у листу „Политика”, најстаријим дневним новинама на Балкану. Такође, поставила је неке од својих публикација на independent.academia.edu/MarinaHughson.